Бетон

БЕТОН

Извор из ког се црпи енергија живота, ковитла се и хучи. Бучно нас пита шта ћемо и где ћемо; диже галаму и прска нас водом право у очи, виче: „Буди се!“

Нема ничег страшнијег од сусрета са сопственим погледом. Раздиремо и сецирамо очни живац немилосрдно. А иза мртво. Непомично. Камено. Беспомоћно? Бес који преплављује, отима контроли и води далеко, далеко изнад свега овога, бедно људског. За трен ока пуца право о велеградски бетон. Смрскани сви идеали. Потонули у понор…

Зове нас Извор из ког се црпи енергија живота, ковитла се и хучи. Бучно нас пита шта ћемо и где ћемо; диже галаму и прска нас водом право у очи, виче: „Буди се!“

И даље сам ту, гле. Гледам себе кроз себе. Гребем ноктима по распуклој кожи, али ништа се не догађа. Не успевам себе да повредим. Али ово уопште није моја кожа!?

Блаженство без краја које уљуљкава… Теши мишљу да коначности нема. Нема! Сви смо једно, и сви смо све. Зашто онда изгледаш тако безнадежно?

Одговори ми, молим те… 

Leave a Reply

Your email address will not be published.